Kako se vratio „El Nino“ ?

Utakmica Real Madrid – Atletico Madrid, uzvrat Coppa del a Rey, Real iz Madrida mora da stiže rezultat od 2-0. Sva lica se okrenuta ka Cristianu Ronaldo, čovjeku koji je prije nekoliko dana osvojio i treću zlatnu loptu. Očekuje se spektakl, očekuje se da magični trojac Ronaldo – Benzema – Bale rastrga srčani Atletiko na komadiče. Svi očekuju onu još jednu veče u kom će se svi više pitati „koliko će Real dati“, nego „ima li Atletiko ikakve šanse“.

Požurili smo malo, vratimo se malo unazad i zapitajmo se, zašto je onaj magični, lucidni i prije svega nadprosječno inteligentni (u fudbalskom smislu) fudbaler El Nino onako posrnuo i pao u Chelsea-u ? Kad su svi očekivali one partije iz Liverpoola ili Atletica, El Nino je mašio nemoguće, usporavao napade, komlikovao cijelu igru. Super bogati Abramovich je već sigurno i pomislio da im je Liverpool podvalio dvojnika od onog virtuoza ih bašte Merseyside-a.

Iznova i iznova se postavljalo jedno te isto pitanje, „ Kako je moguće, da čovjek koji je u Liverpoolu tako dobro igrao, u Chelsea-u se ne može prepoznati“. Izgledao je tako amaterski i pokunjeno, kao da nikad prije nije kričio na travnati tepih. Mnogi su vjerovali da je stvar u sistemu igre, da se jednostavno ne uklapa, neki su ga nazivali „prevarom od igrača“, treći su ga pljuvali. Nakon svih tih godine Fernandovog mučenja, nakon toliko užasnih poteza, tek sad možemo da shvatimo šta se sa njim dešavalo, i da dok su mu svi okretali ledja, njemu je jednostavno samo trebala podrška.

Vrlo je jednostavno objašnjenje. Svaki čovjek je samo obično živo biće, sastavljeno je od krvi i mesa, ali mimo krvi i mesa, svako živo biće je sastavljeno od jedne puno bitnije stvari, a to je onaj duhovni aspekt. U današnje vrijeme upravo taj duhovni aspekt je veoma malo cijenjen i na njega se gotovo i ne obraća pažnju, a sami profesionalni sportisti se posmatraju kao mašine, bez osjećaja, bez briga i bez privatnog života.

Fernando Torres je jedan od onih osjetljivijih momaka, jedan od onih kojima treba pažnja, koji ne mogu da funkcionišu pod pritiskom, a koliko li je samo pritiska imao u Chelsea ?! Upravo ta stvar objašnjava sve. Čovjek koji jednu stvar uradi 10 puta fantastično (a Fernando ih je prije Chelsea uradio milion), ne može da to ne zna ponoviti. Ako promjenimo sredinu istom tom čovjeku, stavimo ga pod pritisak, onda to više nije da on ne može da uradi, jer fizički on to apsolutno razumije, ali mu upravo onaj duhovni aspekt ne dozvoljava. Upravo je to stvar koja se desila ovom fudbalskom virtuozu. Čim je došao u Chelsea, kao da je isti dan, ma isti sat nakon potpisivanja ugovora upao u kandže nezahvalnim navijačima Chelsea koji žele sve i odmah, a za nešto kao što je emocionalni Fernando, treba neko vrijeme, treba pažnja, treba podrška,  a upravo je to sve imao u Atleticu i Liverpoolu.

Mnogi roditelji takodje znaju, kod stidljivog i povučenog djeteta u ormariću ili ladici možete da nadjete savršeno nacrtane crteže, odlične muzičke kompozicije ili tužne pjesme od kojih i kamen pusti suzu.  Ako od tog djeteta, hladnim poglednom i zahtijevanjem tražite stalno da radi još bolje radove, to djete možete da pretvorite u amatera, da mu uništite želju za radovima, ali ako promjenite režim, pružite djetetu pažnju, ukažete da vjerujete u njega i pokažete da ćete ga i dalje podržavati, i ako nikad više tako nešto ne uradi, velike su šanse da će sve bolje i bolje raditi, jer to su inače jako talentovana djeca koja imaju tu psihičku barijeru. Isto to „dijete“ je i Fernando Torres, isto ta podrška i njemu treba, isto to poštovanje, vjera i ljubav  treba i njemu.

Sve ono što nije imao u Chelsea-u, opet je vratio u Atletico Madridu. Dočekan je pred nevjerovatnih 45 hiljada navijača na prepunom Vicente Calderonu. Dočekali su ga toliki ljudi, a niko nije vjerovao da može nešto puno da uradi.

Utakmica Real Madrid – Atletico Madrid, uzvrat Coppa del a Rey, Real iz Madrida mora da stiže rezultat od 2-0. Sva lica su okrenuta ka Cristianu Ronaldu, čovjeku koji je prije nekoliko dana osvojio i treću zlatnu loptu. Očekuje se spektakl, očekuje se da magični trojac Ronaldo – Benzema – Bale rastrga srčani Atletiko na komadiče. Svi očekuju onu još jednu veče u kom će se svi više pitati „koliko će Real dati“, nego „ima li Atletiko ikakve šanse“.  Ipak, jedno dobro poznato lice je u prvih 11 Atletico Madrida,  vratio se Fernando Torres. Onaj Fernando Torres koga je Real nekad toliko želio, opet je na njihovom stadionu, ali opet u dresu u kom su ga nekad željeli. Fernando izlazi, na tribinama je smijeh uz konstatacije ruganja „Evo ga, čudo da nije promašio stadion“. Fernandu kao da nisu ni bitni zvižduci sa tribina, jer on opet ima ono što mu treba, opet ima povjerenje i ljubav navijača. Nisu ni stigli drugi put da mu zviznu „BUM“, oficijalni spiker progovara ono ime koje su se svi najmanje nadali, Fernando Torres  je pogodio, već u prvoj minuti. Ipak, navijači Reala nastavljaju i svaki njegov dodir sa loptom izvižde. Završilo je prvo poluvrijeme, dok Fernando ulazi na teren početkom drugog, opet  zvižduci, opet uvrede. Nakon jedne minute, kao i na početku utakmice, Fernando kao nekad, kao u svoje najbolje vrijeme, baca Pepe-a na pod, šutira i pogadja. Navijači Reala se nalaze u nevjerici, gledaju se izmedju sebe. Fernando trči prema tribinama, kao nekad davno, hladnokrvnim poglednom govori „Hola Madrid, soy Fernando, ya estoy de vuelta“ (Zdravo Madrid, ja sam Fernando i vratio sam se). Ronaldo, Benzema i Bale su u nevjerici, onaj „promašaj“ Torres im je preoteo scenu.

Ipak, ne treba žuriti i opet očekivati od njega previše, dosta je toga prošlo i dosta se sve promjenilo. Ali ja se iskreno nadam, da će nekad onaj Fernando Torres, onaj najbolji napadač na svijetu u svoje vrijeme, da se vrati i da pokaže da nije rekao zadnju riječ, da on još toga ima da kaže. Ponajviše za njegov krah u Chelsea-u mogu da se krive novinari, koji su mu na ledja stavili prevelik teret, nakon njih i navijači Chelsea koji da su bili strpljiviji i ne toliko nagli, vjerovatno bi dobili savršeno izbrušen dijamant, ali i svi mi, fudbalski zaludjenici i kritičari, možemo da shvatimo šta smo uradili, tek sad, kao i da ga podržimo u daljoj karijeri, jer svi mi znamo, šta on i koliko može. Ipak, red je da i ja kažem , izvini Fernando .